цо Дервента

На Велики петак Црква је све моменте свештених догађаја спасења света означила богослужењем. Време хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од архијереја и старешина на страдање и смрт - богослужењем јутрења, време вођења Спаситеља на суд ка Пилату - богослужењем првог часа, време осуде Господа на суду код Пилата - богуслужењем трећег часа, време крсних страдања Христа - шестим часом, а скидање тела Христовог са крста - вечерњом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу, на њој представљеном). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови - јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а после њих је бивало многољетије царевима.

Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу. Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савести обесио се. Пилат понуди јеврејском народу да им пусти једног затвореника, као што је то био обичај пред Пасху, али народ је изабрао разбојника и бунтовника Вараву, а за Христа је повикао скоро у глас: "Распни га! Распни га!" Војници вуку Исуса, шибају Га и ругају Му се, стављају Му на раме крст на коме ће бити разапет и воде Га, заједно са два разбојника која ће подврћи истој казни, на Голготу. Пред самим брдом Исус клону под тежином крста, па војници натерају Симона Киринејца да Му понесе крст. На Голготи војници разапињу Христа, а Њему са једне и друге стране - два разбојника. Изнад главе Христове на крст су прикуцали таблицу са натписом: "Исус Назарећанин, цар јудејски". Близу крста стоје апостол Јован, Богородица, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мајка синова Заведејевих. Под крстом војници деле коцком Христове хаљине, као што је проречено у писму, а док се један разбојник руга разапетом Христу други Га моли да га помене у царству Своме. У тренутку кад је Христос у мукама умро на крсту, над земљом је била тама, завеса у Јерусалимском храму која је раздвајала светињу од светиње над светињама поцепала се на двоје, од горњег до доњег краја... Пошто су Му копљем пробили ребра да би се уверили да је мртав, војници по Пилатовој наредби допусте Јосифу из Ариматеје, Никодиму и осталим Исусовим пријатељима да скину Његово тело с крста, помажу Га мирисима и положе у гроб издубљен у стени. Положивши тело у гроб, они навале на врата од гроба тежак камен и разиђу се у великој тузи. Било је то вече уочи јеврејског празника Пасхе. Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт - Јагње Божије. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осећања за правду, и судијског поштовања закона. У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смео да је носи. Скакали су и играли око њега смејући се цару, а на главу су му ставили трнов венац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посведочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога света.

Ту сурову игру су наставили Јудеји, кад им је Пилат предао Исуса, рекавши да никакве кривице на налази на њему, односно, да тај човек није прекршио никакав закон, дакле, он је невин. Сурови и опаки Ирод, блудник, родоскрвнитељ и убица св. Јована Претече, је могао све да прихвати, али не и да пред њим стоји невин човек. Онај ко у себи нема ни трунчицу чистоте, не може да прихвати да она постоји код других. Желећи да се нај невинијем од свих људи који су икада земљом ходили наруга, Ирод је наредио да Исусу обуку белу одору, која је знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину (иако тога нису били свесни), мада им је намера била да покажу поруганог, исмејаног и униженог човека, којег је светина до јуче славила као Пророка и Спаситеља. Тако су у оба случаја, иако због лакрдије и бестијалног иживљавања и Римљани и Јудеји, иако несвесно признали Исуса Христа за оно што је он и био, Безгрешни Цар. Тог страшног дана Пилат и Ирод су се измирили, јер су пре тога били у завади. Ујединило их је зло дело.

Кад су Јудеји видели да могу само да муче Исуса, али да не могу да га осуде, рекли су Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а такав грех мора да казне Римљани. Како је то било време уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да један затвореник буде пуштен на слободу. Тада је у затвору био Варава (Бараба), осуђен због убиства римских војника и побуне против Римљана. Пилат је питао народ кога хоће да ослободи, Исуса или Вараву, и народ је тражио Вараву, а кад је питао шта да уради са Исусом, светина је почела да урла: „Распни га! Распни га!"

Исусу су опет обукли његову одећу коју му је исткала Пресвета Богородица, у којој је ишао и проповедао, за коју су војници касније бацали коцку, и тиме су се испуниле речи из Псалма да ће се за његове хаљине бацати коцка.

Натоварили су му тешки крст на леђа и повели га путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица Бола (Via dolorosa). Успут су га пљували, добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи крст страдања. И једна добра жена, Вероника, истрчала је из куће и марамом обрисала крв, зној и пљувачку са Исусовог лица. Он није могао речима да јој се захвали, али је то учинио на свој начин. На марами је остала слика лика Христовог. Како онда тако и данас. Та марама постоји и на њој је нерукотворени лик Христов.

На брду Голгота (Лобања), била су три крста. Христов у средини и двојице разбојника са стране, и то је био један од начина на који су желели да га понизе. Чак и тада, после свих мучења и понижавања која је доживео, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине.

Кад је коначно, око три сата поподне, по нашем рачунању времена, дух свој предао Оцу, сва природа, Божја творевина, се побунила против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља, завеса у Храму се расцепила одозго до доле, и камење се распадало у прах уз ужасан прасак. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и камење проговорити. И мртво камење је сведочило Живога Бога.

„Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити" (еп. Николај Велимировић)

Лазарева субота - Врбица

Дервента, 16.април

Субота уочи празника Цвети (који увекпадају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсењечетвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечанодочекала и поздравила.

Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и уцркву се уносе млади врбови листари, тек улистали. Пошто се врба освети,свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма сацрквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропараЛазареве суботе. Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајкесвечано обуку своју децу,па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви,купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују,трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односекућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Галерија слика...

Света Литургија Пређеосвећених Дарова у Дервенти

Дервента, 16.март 2011

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије служио је данас, на празник светих мученика Евтропија, Клеоника и Василиска, Свету Литургију Пређеосвећених Дарова у Дервенти. Владики Василију саслуживали су протојереји-ставрофори Јово Марковић и Цвијетин Митровић и протођакон Славољуб Милошевић.

„Сваки човјек ако живи по ријечима Христовим осјећа славу Царства Божијега још на земљи, у души својој. Ко се достојно припреми за примање светога причешћа, очистивши се у светој тајни исповијести од прљавштине гријеха, тај постаје једно са Богом и осјећа Царство Небеско“, истакао је Владика Василије и додао:“Није пост само уздржавање од мрсне хране него непрестано преиспитивање сопственог духовног стања, чињење добрих дјела не само у току поста али посебно у те дане. Браћо и сестре ако неко прилази светом причешћу само зато што то сви чине, боље му је да не прилази. Ако неко прилази без покајања и исповијести, тај не добија спасење и мир души“.

Галерија слика...

Братски састанак
свештенства и монаштва намјесништва дервентског

Винска, 15.март

Владика зворничко-тузлански Господин Василије служио је данас, на празник светог свештеномученика Теодота Киринејског, Свету Литургију Пређеосвећених Дарова у Винској. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереји ставрофори Мирко Тривуновић и Драган Каиновић и протођакон Славољуб Милошевић.

„Нема човјека који живи а да не гријеши. Без гријеха је само Бог. Ми као слуге Божијег олтара и проповједници ријечи Божије врло често смо чудни људи. Често и сами гријешимо и у име браће своје кажем да смо ми велики грешници. Окупили смо се данас да би једни од других затражили опроштај а и сви заједно од вас. Опростите нам све оно што смо вам учинили нажао, ако смо вас саблазнили или било којим постпуком навели на гријех. Опростите нам Бога ради.“, истакао је Владика Василије и додао:“Нема гријеха који Бог неће опростити ако се искрено не покајемо. Молимо вас да нам опростите гријехе према вама а вама нека је Богом просто. Ако једни другима не будемо праштали гријехе, неће ни нама опростити Отац наш који је на небесима“. Проповиједао је протојереј-ставрофор Радојица Ћетковић.

Светосавско вече 2011. у Дервенти

Дервента, 27. јануар 2011

Поводом празника Светог Саве Немањића, Светосавска омладинска заједница из Дервенте, организовала је духовну трпезу Ријечи под називом „Светосавско вече“. Поред осталог, посјетиоци су имали прилику да доживе чудесни догађај стварања свијета у комбинацији духовне музике, иконе и свједочанства Мојсијевог „Постања“. Наступ је почео из потпуног мрака, у којем је прво засијала свијећа појаца, а појање пјесме „Алилуја“ зазвучало из пуне тишине (која је предходила постању свијета). Текст „Постања“ читао је Милош Матић уз пратњу појања монаха, свештеника и других појаца. Након тога, услиједило је појање „Аниксандарије.“

Хор Црквене општине, под диригентском палицом професора музике Милијане Жунић, појао је три композиције; „Тропар Светом Сави“, „Хвалите“ и „Свјатиј Боже.“ Сцена је била уприличена експонатима етно музеја манастира Бишња и великом иконом „Стварања свијета“. У једном тренутку на сцени се појавила литија свећеносаца, а у току цијелог наступа, иконописац је сликао икону Светог Саве.

Пјесму без ријечи.“ Милијана Жунић је освојила аплаузе дервентске публике, навикнуте на њене волшебне наступе, који не остављају равнодушним ни најтврђа срца. Њен наступ пратио је на гитари Милош Матић.

Видео снимци са Светосавске вечери 2011. у Дервенти

Свети Сава, први Архиепископ и просветитељ српски

Дервента, 26. јануар 2011

Савиндан - 14. јануара по старом, а 27. јануара по новом календару, Православна Црква слави Светог Саву, првог архиепископа и просветитеља српског.

Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору.

Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе.

Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали.

Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије Ш предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе.

После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава - сада у чину архимандрита - враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља.

На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе.

Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске Цркве и државе.

Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву.

Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Сада, управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана довршавају највећи, величанствени - Спомен-храм Светог Саве.

Богојављење 2011

Дервента, 19.јануар

На празник Богојављења у Саборном- спомен храму Успења Пресвете Богородице у Дервенти Свету Литургију служили су пароси дервентски. Свечана литија кретала се од Храма до старог моста на ријеци Укрини гдје је извршено велико водоосвећење. До цвијетног крста у ријеци су пливала четворица момака, а Ведран Јовичић је и ове, као и претходне двије године, први успио доћи до крста и тако заслужити награду.

НОВА ГОДИНА 2011

Дервента, 13.јануар 2011

На Тргу православља у Дервенти као и неколико претходних година организована је прослава Православне нове године. Молебан за почетак Новог љета Господњег у Саборном- спомен храму Успења Пресвете Богородице служио је протојереј- ставрофор Радојица Ћетковић. Честитајући наступајућу годину отац Радојица је између осталог рекао:

'' Година која је иза нас била је испуњена као и свака претходна осјећајем и туге и радости. У протеклој години, пострадали смо у катастрофалној поплави од које се још многи нису опоравили, али смо доживили и радост јер принијесмо дар Богу Вишњем, Оцу нашем Небеском, и Пресветој Богородици. Принијесмо му овај бесцијени дар наше генерације који смо мукотрпно годинама подизали, овај дар под чијим сводовима му сада благодаримо, молимо се и призивамо Његову благослов на нас и на наше најмилије. Благослов Његов нека нас прати и у овој 2011. години и све дане живота нашег, да будемо свјетлост свијету, да би по ријечима Светог писма људи видећи наша добра дјела прославили Оца нашега који је на небесима (Мт. 5,16)''.

Галерија слика...

Прослава Божића у касарни у Дервенти

Дервента, 13.јануар

Данас је у просторијама касарне у Дервенти прослављен Божић. Културно- умјетнички програм извело је КУДМ ''Босиљак'', а окупљене око трпезе љубави коју су припремили Православни Срби у Оружаним снагама БиХ, поздравио је пуковник Чубриловић командант касарне у Дервенти и отац Митар Млађеновић војни свештеник. Пријему су присуствовали сви свештеници дервентских парохија.

БОЖИЋ 2010

Дервента, 7.јануар 2011

"А кад се наврши вријеме, посла Бог Сина својега јединороднога" (Гал 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Деви у Назарету, говорећи: "Радуј се, благодатна... ево зачећеш и родићеш сина, и нађени му име Исус" (Лк 1, 18 и 31). У то време изиђе заповест од кесара Августа, да се попише сав народ у Царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Девом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова.

Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчарску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога, а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе.

Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју:

"Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља" (Лк 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, са даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт 2). Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Деве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар света и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могоше извршити слуге Његове. Њему нека је вечна слава и хвала. Амин.

Галерија слика...



	ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ - БУДИМО ЉУДИ

Бадњак - Бадњи дан 2010

Дервента, 6.јануар

Вечерас је у Саборном-спомен храму Успења Пресвете Богородице у Дервенти служена вечерња молитва којој је присуствовало око 5.000 вјерника. Ове године је посебно свечано било јер Дервенћани по први пута послије 19 година прослављају Бадњицу и дочекују Христово рођење у свом новосаграђеном Храму. Вечерње Богослужење служили су дервентски пароси: Архијерејски намјесник дервентски протојереј- ставрофор Драган Каиновић, старјешина Саборног- спомен храма Успења Пресвете Богородице протојереј- ставрофор Радојица Ћетковић, јереј Синиша Максимовић и јереј Илија Јовић. Бадњак из Храма изнио је на освећење Начелник Општине Дервента господин Милорад Симић. По освећењу Бадњака, како црквеног тако и свих 30 који су данас вожени у организованој поворци по граду, уследио је ватромет. Као и свих претходних година, тако и ове, изворна група ''Божур'' одсвирала је неколико кола.

О поријеклу имена бадњак

Име бадњак повезано је са ријечју "бдјети" (стсл. бад) будући да се на тај дан бдјело чекајући рођење Господа и Спаса Исуса Христа. Због самог обичаја бдјења и некадашње ситуације без електричне струје било је нужно освијетлити просторије свијећама, које су уједно и - прије свега - биле символ новог живота и наде.

На сам Бадњи дан су укућани рано устајали, а жене су правиле божићни ручак, спремале дом и припремале посну храну за вечеру, будући да се на Бадњак пости. Вечера је почињала послије вечерњег богослужења и паљења бадњака пред Храмом.

Навече Бадњег дана, на Бадње вече, ложи се бадњак. Ово младо дрво, обично храстово, символише Христа и његов улазак у свијет. Ложење бадњака представља топлину Христове љубави. Затим, бадњак је подсећање на дрво које су пастири донијели у пећину и које је праведни Јосиф заложио како би се тек рођени Богомладенац загрејао у хладној пећини.

Има још једно тумачење: бадњак је наговештај Христовог страдања и Његовог Крста. Слама која се уноси у кућу подсећање је на ону сламу из јасала на коју је Пресвета Богородица положила тек рођеног Господа. Тамјан којим се кади кућа, као и дарови који се стављају у сламу, подсећање су на дарове које су донели мудраци са Истока и њима даровали Новорођеног Христа.

Бадњак

Ој Бадњаче, Бадњаче, ти наш стари рођаче,

добро си нам дошао и у кућу ушао.

Мили српски Бадњаче ти наш стари рођаче,

Бадњаче, Бадњаче, рођаче, рођаче!

Доносиш нам много среће, сваког добра пуне вреће,

ти нам Христа објављујеш, Њега славиш и казујеш.

Мили српски Бадњаче, ти наш стари рођаче,

Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче!

Кол'ко кол'ко варница, тол'ко тол'ко срећица,

и толико оваца, и толико јањаца.

Мили српски Бадњаче, ти наш стари рођаче,

Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче!

Христос нам се родио, у пећину спустио,

да свуд љубав посеје и озебле огреје.

Мили српски Бадњаче, ти наш стари рођаче,

Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче!;

Владика Василије: Божићна посланица

Бијељина, 3.јануар

Василије

Божијом милошћу Православни Епископ

зворничко-тузлански Свом свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима

наше Свете Цркве

Благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашег Исуса Христа, и Духа Светога, уз најрадоснији божићни поздрав:

Мир Божји-Христос се роди!

„ Ето дјевојка ће зачети и родиће Сина , и надјенуће му име Емануил –што значи С нама Бог“ (Исаија 7,14; Мт.1,23)

Драга браћо и сестре, благовјерни народе Цркве наше!

Ријечи пророка Исаије, које је Свети архангел Гаврило, благовијестио Светој Дјеви Марији, испуниле су се рођењем Богомладенца Исуса Христа у граду Давидову, у Витлејему.

Вијест о рођењу Господа нашег Исуса Христа у Витлејему Јудејском, објавили су анђели с небеса као велику радост, као источник спасења рода људскога, јер Онај Који се рађа у пећинским јаслама је Онај кроз Кога би саздано небо и земља (Кол. 1,16), Предвјечни Син Оца Небескога.

Кроз рођење Богомладенца Христа, Бог се спушта до човјека да га учини својим најприснијим пријатељем, својим саговорником, да са њиме оствари дијалог у слободи, љубави, повјерењу човјека према Богу, своме Родитељу. Он се спушта до нас, да оствари заједницу са нама на диван и неисказан начин, шаљући Сина свога јединородног на земљу као људско биће: „... да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни“ (Јован 3,16). Ради чега све то бива? Да би нама људима, ограниченим и смртним, била дарована слава Његова безгранична и вјечна; да би нас, пале у гријех, уздигнуо до Своје светости; да би нама смртнима даровао живот вјечни; да би нас непослушне и врло често неблагодарне научио смиреној послушности и благодарности. Свемогући и Свемоћни Владика свијета постао је човјек, узевши на Себе тијело биједног и смиреног слуге, да би нас ослободио од ропске страсти према материјалним благима, да би нас ослободио од гордости и славољубља. Данас на празник рођења Сина Божијег, на дан новог савеза Бога са човјеком, морамо и ми поново и изнова обнављати међуљудске односе, никада не заборављајући да истинска Јеванђелска љубав подразумијева излазак из самозатворености у сусрет другоме, и да по ријечима светих отаца наше Цркве, гледајући у лице ближњега свога видимо Бога.

У ове свете празничне дане када славимо Рођење Христово, тајну Божије Премудрости о спасењу свијета и човјека, када знамо да је Бог са нама, треба да се запитамо: а колико смо и да ли смо уопште и ми са Богом? Колико часно носимо свето име хришћанско и да ли својим животом свједочимо Христа? Многи се зову именом хришћанским, али то у свом свакодневном понашању и животу нажалост и нису. Мјеримо се лажним мјерама на велике и мале вјернике, а не истинском: „... мјером раста пуноће Христове“ (Еф.4,13). Говоримо да смо вјерујући, а на молитву и свето литургијско сабрање у цркву не идемо, или веома ријетко идемо, заборављајући ријечи Христове: „ јер гдје су два или три сабрани у име моје, ондје сам и ја међу њима“ (Мат. 18, 20). Славимо крсну славу, а Бога и светитеље не помињемо!

Света Црква нас непрестано позива да у радости примимо Оваплоћеног Господа у наша срца. Овај позив је посебно упућен гордом, славољубивом и самољубивом човјеку овога вијека. Човјеку који је достигао врхунац у науци, али који је духовно гладан и изнутра опустошен, јер, умјесто да живи у заједници са Богом и са ближњим, он тражи научна и логична оправдања за своју вјеру. Без надахнућа, без наде, људи су пали у плијен својим достигнућима, постали су жртве свога властитог напретка који их све више удаљава од Бога. Човјек нашег времена је успаван својим привидним успјесима и лажном срећом, мислећи да је овладао и завладао цијелим свијетом и сматрајући да је вјера и све оно што је свето легенда и фантазија малог броја ограничених људи. Али, погледајмо мало око себе! У свијету владају братоубилачки ратови, глад и болести, гажење људског достојанства, разврат, мржња и свако друго зло. Зар смо такав свијет припремили да оставимо у наслијеђе својој дјеци, својим потомцима?

Порука празника Божића је првенствено упућена нашим душама. Вјера у Спаситеља даје спасење и пуни смисао нашем животу. Вјера нам помаже да искрено доживимо радост Рођења Христовог а Богомладенац Христос нам даје могућност да, у јединству са Њим у Цркви Његовој постанемо боголики и да се избавимо од окова егоизма и отуђености. Пошто је Христос Господ извор радости непролазне и савршене, живо јединство с Њим кроз чврсту вјеру, искрену молитву, кроз покајање, кроз ослобађење од страсти, кроз лијепу ријеч и добра дјела, доноси радост у живот цијеле Цркве.

Данас свака истинска људска душа саосјећа тугу великог броја људи који су у катастрофалним поплавама остали без својих домова и свега онога што је потребно за живот. Зашто се то десило не знамо, али оно што знамо и видимо је да је многим нашим ближњим потребна помоћ. Ево нам браћо и сестре прилике да кроз добра дјела покажемо колико смо у заједници са Богом, да покажемо колико у сваком човјеку назиремо лик Божији. Никада не заборављајмо принцип по којем ће нам судити Богомладенац Христос када по други пут дође у свој Својој слави: „Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех и напојисте ме; го бијах и одјенусте ме; болестан бијах и обиђосте ме; у тамници бијах, и дођосте к мени“ (Матеј 25. 35-36). Да ли и ми ово чинимо? Нека свако себи постави питање и ако може да да одговор, и знаће гдје се налази, и шта нас и наше потомство чека.

Можемо ли рећи да смо са Богом ако свјесно убијамо нерођену дјецу своју, ако на сузи и муци људској сабирамо овоземаљско благо, ако не чинимо једни другима милосрђе и не љубимо ближње своје? У ове дане радости, сјетимо се молитвено свих оних којима је потребна помоћ Божија, свих оних који болују и пате, да им Господ подари исцјељење и утјеху у братољубљу и истинској хришћанској помоћи. Онима који су неправедно осуђени по затворима, нека Господ улије наду и снагу да преброде сву неправду. Родитељима бездјетним нека Господ подари дјецу, како би била на умножење Рода нашега.

Величина вјерујуће душе је у томе да недељама и празницима славимо Бога у храму, на литургијском сабрању, да своје Крсно име славимо честито у своме дому са својим укућанима и ближњима, сјећајући се својих предака и свог светосавског идентитета. У нашем народу нек се чује најљепша пјесма дјечијег плача у колијевкама, јер нам је то свето завјештање да се умножимо, сложимо и обожимо. Светиња живота је од Бога, а ми је примамо као благослов рађајући нови живот. Богатимо се у Бога, јер је само то богатство непролазно и непропадљиво. „Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу“ (Рим. 12, 15), учи нас Свети апостол Павле. Будимо дакле милосрдни и љубимо ближње своје и сва створења Божија. Чувајмо се лицемјерја и осуђивања других, јер је лицемјерје зло и пошаст савременог и назови напредног друштва.

Ово је посебно важно, јер морамо у себи сачувати наду да овај свијет, колико год да је пао у гријех и невјерје, у себи скрива једну другачију и живљу стварност, коју виде само они који могу и хоће, а то су они који су испуњени истинском вјером, надом и нелицемјерном љубављу, јер треба живјети у чврстом увјерењу да Господ Исус Христос није мит и легенда. Ако је Дијете рођено у јаслама витлејемске пећине Оваплоћени Бог, онда је свакоме човјеку који Га својим срцем, умом и душом прихвати, тај Бог нада на избављење, нада за вјечно спасење и срећнији живот.

Само ако вјера у Исуса Христа постане средиштем нашег живота ми ћемо моћи свједочити да је могуће изградити нови свијет, свијет мира, праштања и љубави, без обзира на све потешкоће са којима се сусрећемо.

Желимо да радост и овог Божића грије срца свих људи добре воље, а нарочито оних којима је дата одговорност да управљају нашом Отаџбином и чувају је и залажу се за њено благостање; просвјетарима и омладини нашој, нека свјетлост Сунца Правде Христа Бога нашега, просвијетли ум и срца како би усавршавајући се у науци имали узор у Најбољем Васпитачу и Педагогу благом и добром Исусу Христу.

Честитајући вам празник Рождества Христовог и Нову годину благости Божије, са жељама да вам Господ подари сва духовна и тјелесна добра, како неба тако и земље, поздрављам вас поздравом радости

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ЗАИСТА СЕ ХРИСТОС РОДИ! Ваш искрени молитвеник пред колијевком

Богомладенца Христа

Епископ зворничко-тузлански

В А С И ЛИ Ј Е

Преузми Божићну посланицу

Акција помоћи угроженима у поплави

Бијељина, 10.децембар

Преосвећени Владика Василије примио је данас , у манастиру светог Василија Острошког у Бијељини, у посјету господина Славка Мандића из Дервенте који је доставио помоћ пострадалим у поплави на подручју Семберије, а који је и сам у поплави, која је погодила и Дервенту у јуну мјесецу ове године, претрпио огромну материјалну штету.

Помоћ се састојала од једног камиона робе у коме су садржане основне животне намирнице као што су: вода тјестенина, брашно и огрев у количини од 30 м3.

Господин Мандић је добитник Ордена Светога Саве а због великог доприноса у току изградње Саборног- спомен храма у Дервенти као и многих других светиња наше свете Цркве, а његов син Синиша, најстарији од петоро дјеце, је кум дервентског Храма.

Преосвећени Владика се захвалио за достављену помоћ, али прије свега за дјелатну љубав коју је показао Господин Мандић, надајући се да ће и други поучени његовим примјером поступити на сличан начин.

Ваведење Пресвете Богородице

Дервента, 4.децембар

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Василије служио је данас, на празник Ваведења Пресвете Богородице, Свету Архијерејску Литургију у Саборном-спомен храму Пресвете Богогородице у Дервенти. Преосвећеном Владики саслуживали су архијерејски намјесник добојски протонамјесник Растко Максимовић, протонамјесник Небојша Драшкић и протођакон Жарко Мијатовић. Након Литургије преломљен је славски колач чиме је обиљежена слава хора Црквене општине Дервента. „У Име Оца и Сина и Светога Духа. По обећању датом Господу Богу, свети Јоаким и Ана доведоше малу Марију, када наврши три године живота, у храм и предадоше је свештеницима на васпитавање. Када је уведоше у храм држећи за руке оца и мајку, у најљепшу одјећу одјевена, и доведоше до степеника, она се сама успе до првосвештеника Захарије. Отац светога Јована, Захарија првосвештеник, уведе Пресвету Богомајку у најсветији дио храма у који нико није улазио осим првосвештеника и то један пут годишње“, истакао је Владика Василије и додао:“Мајка свих нас, љубав непресушна и јединствена, чистота над чистотама. То је Пресвета Богомајка. То је, браћо и сестре, наша заступница пред Пријестолом Сина Свога коме нека је слава са Оцем и Духом Светим у све вијекове.Амин“.

Фото Албум

17.11.2010. Почела школа иконописања

У чевртак 10.11.2010. године у просторијама Соз-а Дервента, иконописац Данијел Билић одржао први час "ШКОЛЕ ИКОНОПИСАЊА". На курс иконописања пријављено је 40 људи. Прве вечери, полазници су имали прилику да сазнају шта је најбитније за хришћанина да би постао иконописац, а то је да вјером посматра оно што ствара. Затим, такође су имали прилику да уче прве покрете и линије за које је потребно много вјежбе и упорности. Предавач је за примјер узео грађење куће и упоредио са Спаситељевом причом о грађењу куће на чврстом темељу. Кад се све то повеже са иконом, закључак је да те прве задате линије чине темељ. Уколико се истраје на вјежби, онда слиједи наставак градње...

17.11.2010. Стварање свијета и Литургија

Храм "Успења Пресвете Богородице" у Дервенти посјетили су ученици средњих школа у оквиру пројекта међународне организације "PAX CHRISTI". План је био да ученици различитих конфесија обиђу храмове православне и рмокатоличке Цркве, као и дервентску џамију и јеврејску синагогу у Добоју. Испред храма госте је дочекао свештеник и пожелио им добродошлицу. Сви су имали прлику да чују нешто о животу православних у Цркви, архитектури храма, библиотеци, иконама и сл. Послије обиласка услиједила су питања ученика и послужење за присутне. Послије веома ведрих и проницљивих питања наших гостију, услиједила је и заједничка фотографија и наставак пута...

16.11.2010. Стварање свијета и Литургија

Ученици 2. и 4. разреда православне вјеронауке, О.Ш. "Никола Тесла" из Дервенте, имали су креативне радионице на тему стварање свијета и Света Литургија. Идеја је била да се ова два догађаја представе дјечијом маштом на великом хамер папиру у комбинацији цртања, бојења и лијепљења. Прва тема је је осмишљена тако, да у средини рада буде налијепљена икона "ХРИСТОС СТВАРА СВИЈЕТ", да би око ње дјеца нацртала творевину око Господа, на начин на који је они виде и доживљавају. Ученици петог разреда имали су задатак да осмисле Литургију на великом папиру, и то на необичан начин. Литургија је приказана тако да у њој учествује цијела творевина и то од сијања пшенице и винограда до добијања хљеба и вина и њиховог приношења на литургију. Све се завршава Причешћем вјерних.Радови ће једно вријеме остати у учионицама а затим бити изложени у храми и просторијама Светосавске омладинске заједнице.

АРХИВА