БОГОСЛУЖЕЊА

РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА У ЦРКВИ УСПЕНИЈА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ДЕРВЕНТИ

Света Литургија:

Биће служена, сваке суботе, недјеље и празника те сваке сриједе и петка у току шест недјеља часног поста као и у све дане велике недјеље (осим Великог петка) са почетком у 09:00 часова. На празнике Рођења и Васкрсења Христовог света Литургија почиње у 05:00 часова.

Вечерња молитва:

Биће служена свакога дана са почетком у 17:00 часова (петком Акатист Пресветој Богородици)

Јутарња молитва:

Биће служена у све дане у којима није предвиђена света Литургија, а са почетком у 07:30 часова.

Богослужење

БОГОСЛУЖЕЊЕ (грч. Λατρεία, διακονία, Λείτυργία), Црквене службе које се врше у храму јавно за све вјернике. Дијеле се на службе: дневног, седмичног и годишњег круга.

Дневне службе (Часослова): девети час, вечерње и повечерје; полуноћница, јутрење и први час; трећи час и шести час и Литургија (или умјесто ње изобразитељна).

Седмичне службе (Октоиха): понедељак - арханђелима и анђелима; уторак - Претечи и Крститељу Јовану; сриједа и петак - Часном крсту; четвртак - Апостолима и светитељу Николају; субота - светима и усопшима; недеља - посебан дан у седмици, успомена на Христово Васкрсење; (Недеља је основ недељног круга, од ње иду дани: по недељи (понедељак), други (уторак), средњи (сриједа), четврти (IV), петак (V), субота дан одмора (има јеврејски назив).

Годишњи празници, утврђени Црквеним календаром (минејски одсјек), и покретни празници, везани за Васкрс (триодски одсјек).

За вршење било које литургичке радње (богослужења), неопходни су посебни услови - богослужбена лица (свештенство), богослужбени предмети и мјесто. Свако богослужење је, по ријечима Св. Јована Кронштатског, "узајамно служење Бога људима и људи Богу.. слатки разговор човјека са Богом, слављење Бога и молба за своје потребе.." Богослужење је неисцрпни источник благодати Божије. Источник на коме се наше душе хране, поје, чисте и оснажују, исцјељују, освећују и са Творцем сједињују. Зато на богослужење треба редовно долазити, примјерено одјевени и умно спреми. Богослужење је основа и срж Хришћанства, окосница цјелокупног Црквеног живота, јер се кроз њега остварује непосредна веза са Богом. Засновано на Светом Писму и Светом Предању, свако богослужење је круна пуноће духовног живота Цркве и сваког вјерника појединачно. Устројство и поредак богослужења се кроз вјекове уобличавао у окриљу Цркве. Поред спољних и видљивих радњи, сваки богослужбени обред и свака радња у обреду, има свој веома прецизно одређен смисао и символику. Читав живот хришћанског вјерника, у ширем смислу, протиче у богослужењу. Јер, све што се ради, ради се у славу Божију, на корист душе и њеног узрастања у обожењу. Богослужење је заједничко дјело свих вјерних, не само свештенства, него и присутног народа.

Литургија

ЛИТУРГИЈА (грч: λειτουργία); У најужем смислу, литургија означава службу Божију, богослужење. Израз Литургија првобитно је одређивао неку радњу кроз коју група људи постаје у заједници нешто више од простог скупа појединаца, нешто више него збир њених дијелова. Тако је Литургија старог Израиља била заједнички рад изабране мањине која ћe припремити свијет за долазак Месије. И у том самом акту припреме вршено је приношење жртви Богу, крвних и бескрвних, које су служиле као израз човјекове грешности пред Богом и захвалности Богу за његова доброчинства учињена људима.

Син Божији, Господ Исус Христос, својим доласком укинуо је старозавјетне жртве и установио ново богослужење, оставивши Цркви благодатна средства којима се усавршава духовни живот Хришћана. Тако, у савременом ријечнику Литургија означава богослужбени чин који свој врхунац налази у Светој Тајни Причешћа. Она је, прије свега, радосни сабор оних који се сусрећу са Васкрслим Господом, и у том смислу изједначена је са заједничком молитвом, организованом у оквирима Цркве. Православна Литургија је византијског типа (потиче од антиохијског и кесаријског обреда) и њу су у IV вијеку записали Св. Јован Златоусти и Св. Василије Велики. У VI вијеку, Св. Григорије Двојеслов, записао је у Цариграду текст још једне Литургије која се данас служи у току Великог Поста, под именом Литургија раније освећених часних дарова - Литургија пређеосвећених дарова. Литургија одражава хришћански поглед на свијет и главне тежње Цркве са крајњим нагласком на есхатон којим превладава вријеме и простор. Њен централни догађај јесте савршење Евхаристије (савршити - трајно заједнички вршити), узношење светих дарова - анафора (αναφορά). Установљена је од самог Исуса Христа на последњој, Тајној Вечери (Лк 22,14; Мт 27,26-29; Мк 14,22-25). Света литургија састоји се из три основна дијела:

Проскомидија - чин припреме приноса хљеба и вина.

Литургија оглашених (катихумена) - у средишту има бесједу (Литургија ријечи) и представља мисију.

Литургија вјерних - у облику заједничког служења и заједничког причешћивања.

Историјски развој

У најранијим временима Хришћанства установљена је и сачувана апостолска основа Литургије која се усмено преносила и не много проширивала. Апостолски новозавјетни списи (Дап 2,42-46; 20,7-12; Јак 2,1-9; 1 Кор 10,14-22; 11,18;14) то потврђују, као и да је постојао чин, још ненаписан и чуван у усменом предању. Чин Литургије за јерусалимску и антиохијску цркву написао је Св. Јаков, а за александријску - Св. Марко. Свети Оци Цркве, су нам оставили писана свједочанства (Игњатије, Јустин, Климент Римски, Климент Александријски, Иринеј, Корнелије Римски, Кипријан Картагински и др.) ο Литургији, а подјелу на Литургију оглашених и Литургију вјерних спомиње Св. Јустин Мученик у својој Првој апологији; веома је стара и поријеклом из текста Апостолских установа (књ. VIII). У време Св. Јустина Мученика (средина II века), Литургија се састојала, као и у вријеме Апостола (Еф 5,18; Кол 3,16), од читања Светог Писма, пјевања псалама, свештених и хришћанских пјесама, поука (1 Кор 14) и молитава (Дап 2,42). Старјешина цркве узносио је молитве и благодарења "тако дуго колико је могао" и "колико је дозвољавало вријеме", јер писаних књига ο богослужењу тада још није било. Послије II вијека, обим Литургије се увећава: увећава се број читања - одломака Светог Писма; у први дио Литургије, који се зове Литургија оглашених, уводе се посебне молитве за катихумене, зависно од њиховог степена у катихуменату; а усљед ступања у Цркву лица образованих и вичних говорништву, литургијске молитве бивају опширније и садржајније. У IV вијеку јавља се потреба да се саборски прегледају текстови Литургија, прво у кругу једне помјесне цркве, па шире - по патријархатима. Такав је био случај и са Символом Вјере: свака помјесна црква имала је свој символ који је израстао из Апостолскога, и били су сви исти или веома слични у основи, у структури, али је њих све замјенио јединствени Никеоцариградски Символ Вјере, донешен на Првом (325) и Другом васељенском сабору (328). Св. Василије Велики сакупио је већину локалних редакција Литургија, насталих записивањем усмене традиције, упоредио их и извршио њихово обједињавање. Његов основ међу свим тим литургијским праксама био је предложак Литургије која је носила име Св. Јакова као аутора; извршио је извјесна скраћења молитава. Послије је тако радио и Св. Јован Златоусти, знатно скративши Литургију Св. Василија Великог. Али, по неким анализама, не ради се о скраћивању, него о узимању друге традиције у обзир, што се нарочито види у молитвама које су код њега знатно краће, и представљају само почетак и крај одговарајућих молитава из Литургије Св. Василија Великог а не и њихов резиме, јер су оне садржајно богате и структурно врло развијене. Од VI вијека је нестало катихумена, па се и Литургија оглашених своди на мању мјеру. Раније је по изласку оглашених из храма вршена проскомидија, а сада се преноси на почетак јер њих нема. Већ од Софронија (VII вијек) и Германа (VIII вијек) проскомидија има скоро данашњи вид. Испочетка је проскомидију могао да врши сам ђакон без свештеника; Литургија оглашених слила се у једно са Литургијом вјерних и изгледала је приближно као данашња Литургија. Сматра се да је 536. године цар Јустинијан Ι (527-565) саставио пјесму "Јединородни сине..." која је ушла у Литургију. Пјесма "Свети Боже..." пјева се од 438. године. Прочитано Јеванђеље пратила је редовно поука у складу са јеванђелским прочитаним текстом (проповјед), а сада се проповјед помјера и иду јектеније - сугуба, па оглашених, као и данас. Дио Литургије између Малога и Великог входа представља Христову трогодишњу проповјед. Херувимска пјесма која је унесена у Литургију у вријеме Јустина ΙΙ Млађег (565-578), прекида Велики вход. Читање Символа Вјере на Литургији уведено је у праксу 417. године у Антиохији, а 511. године у Константинопољу; пјесма "Достојно јест..." од 620. године.

Литургија данас

У Православној богослужбеној пракси, служе се:

Литургија Св. Василија Великог, служи се десет пута годишње: у првих пет недеља Великог поста, на Велики четвртак и Велику суботу, на Бадњи дан и на Крстовдан (уочи Богојављења) и на Васиљевдан - 1. јануара.

Литургија пређеосвећених дарова, служи се сриједом и петком Великог поста, прва три дана Страсне седмице (на Велики понедељак, Велики уторак и Велику сриједу), као и у дане Великог поста кад није прописана Литургија Св. Василија Великог или Литургија Св. Јована Златоустог.

Литургија Св. Јакова Праведног, брата Господњег, служи се само на дан Св. Јакова - 23. октобра.

Литургија Св. Јована Златоустог, служи се у све друге дане када се не служи нека од већ наведених Литургија.

Међутим, у години има неколико дана када се Литургија не служи. То су: сриједа и петак Сирне седмице (у ове дане служе се часови), понедељак, уторак, и четвртак прве седмице Великог поста и на Велики петак, јер је Велики петак дан када је Исус Христос сам Себе прињео на жртву, што је основ Литургије. Литургија се редовно служи у храму (мада може и у капели или у припремљеној просторији, по одобрењу и благослову Епископа), а у случају потребе и на отвореном простору (са антиминсом). Литургија почиње у трећи час (девет часова прије подне), јер је у трећи час Христос осуђен на смрт (може почети и касније, по одлуци надлежног Епископа), мада је опште правило да не почне прије изласка сунца ни послије подне. Изузетак је Васкрс (тада Литургија почиње врло рано, у наставку јутрења), а на Бадњи дан, Крстовдан, на Велики четвртак и Велику суботу, Литургија се служи послије подне. Пуно право извођења Литургије имају Епископ и свештеник, док ђакон само саслужује Епископу и свештенику.

Јутрење

ЈУТРЕЊЕ (грч. όρθρος), богослужење које се врши изјутра, а у старини почињало је још прије свитања зоре. Описао га је још Плиније, витински проконзул, у свом писму императору Трајану између 111. и 114. године. Јутрење је почињало ноћу, јер су Хришћани у старини очекивали да ћe се Други Христов долазак догодити ноћу, а што се и данас види из тропара прва три дана Страсне седмице: "Гле, Женик долази у поноћ...", који се пјева и на полуноћници.

Историјат и састав

Ο јутарњем богослужењу у III вијеку податке нам дају Тертулијан и Тестамент Господа нашег Исуса Христа који говори ο архијерејском и презвитерском јутрењу. Апостолске установе ограничавају јутрење само на молитве. Међутим, јутрење је морало имати у свом саставу и псалме, а такође и друге пјесме које су се пјевале. Опширан опис јутрења даје нам Симеон Солунски (1429); а такође и типици који су касније настали. Јутрење се служи као самостална аколутија, а такође и као саставни дио, и то најважнији, свеноћног бденија по Јерусалимском типику. Јутрење се састоји од читавог низа псалама, пјесама и молитава у којима се слави долазак у свијет Господа Исуса Христа, Његово Васкрсење, а такође и Његови угодници кроз које се Он прославља у овом свијету и који су Њега прославили својим хришћанским животом или мученичком смрћу.

Разни видови јутрења

У Цркви има неколико видова јутрења која се служе у току литургичке године:

 Посведневно, на коме се чита мало славословље. * Празнично на коме се пјева велико славословље.

Празнично на коме се пјева полијелеј и велико славословље.

Васкрсно-недељно јутрење и пасхално јутрење које се служи на Пасху - Васкрс и цијеле Свијетле седмице.

Сва јутрења почињу анђелском пјесмом која се чула приликом Спаситељевог рођења: "Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља." (Лк 2,4) Некад се јутрење служи у наставку полуноћнице, некад у саставу свеноћног бденија, а на навечерје празника Христовог рођења, Богојављења и Благовести у саставу великог повечерја. Празнично јутрење има полијелеј, величаније и Јеванђеље које се чита на царским дверима, а на вacкрсном јутрењу једно од једанаест васкрсних Јеванђеља чита се на часној трпези, која символички представља Христов гроб. С обзиром на то да јутарња васкрсна Јеванђеља имају посебно мјесто у богослужењу, њих чита свештеник, а ђакон чита Јеванђеље на Литуригији. Наиме, свештеник на јутрењу храни јеванђелским речима оне које ћe на Литургији хранити Тијелом и Крвљу Христовом. Пасхално јутрење, од Пасхе до Свијетле суботе, нема Јеванђеља и великог славословља, већ се састоји од пасхалног канона и пјесама васкрсног карактера. Будући да се јутрење може подјелити на четири дијела, трећи део сачињава канон, чију основу чине библијске пјесме. Канон је најважнији дио не само јутрења већ сваке службе.

Вечерње

ВЕЧЕРЊЕ (грч: εσπερινός), једно од седам дневних богослужења која се врше увече; има три врсте вечерњих служби: мало, велико и посведневно. Будући да се велико вечерње, у саставу cвeноћног бденија, служи у каснијим часовима, да не би час одређен за вечерње остао неосвећен, у вријеме уобичајено за вечерње служи се мало вечерње. Велико вечерње улази у састав свеноћног бденија током цијеле године, уочи недеље и великих празника, a спаја се са Литургијом пређеосвећених дарова сриједом и петком првих шест седмица Васкршњег поста, а такође и прва три дана Страсне седмице. Велико вечерње спаја се, управо вечерњем почињу Литургије Св. Василија Великог навечерје Рођења Христова, Богојављења, Великог четвртка и Велике суботе. Ако је навечерје Божића и Богојављења у суботу или недељу, Литургије не почињу вечерњем. Ако се Благовести догоде у радни дан Васкршњег поста (од понедељка до петка), Литургија Св. Јована Златоустог такође почиње вечерњем. Посведневно пак вечерње служи се у обичне дане када није предвиђено служење великог вечерња, одн. свеноћног бденија.

Полуноћница

ПОЛУНОЋНИЦА (грч. μεσονυκτικός - поноћница), или поноћка, је Црквена служба, богослужење, које се врши у поноћ, и у сваки час ноћи до јутра. Поноћно вријеме је у вријеме гоњења првих Хришћана било најбезбедније за несметано богослужење, а истовремено - независно од гоњења - ноћна тишина омогућује оптималне услове концентрације за молитвени разговор са Богом (објашњење Василија Великог). Постоје три различита тумачења ο мотиву и постанку полуноћнице:

1. Да би вјерне подсјетила на полуноћни подвиг Христов уочи Његовог одласка на вољно страдање (Мт 26,36-44; Мк 14,32-39; Лк 22,41-46);

2. Ради сталног подсјећања на дан Другог Христовог доласка, који ће, према учењу Цркве, основаном на Христовој причи ο десет дјевојака (Мт 25,1-13) бити у поноћ;

3. Ради призива вјерних у поноћ да подражавају Анђелима који непрестано прослављају Господа.

Полуноћница је тројака: посведневна или свакодневна (редовна), затим суботња и, најзад, недељна (васкрсна). Посведневна поноћница има свој утврђени обред, и њим почиње Часослов - за разлику од осталих књига које садрже круг дневни или празнични, јер све почињу вечерњем или деветим часом који јој претходи.

Часови

ЧАСОВИ (грч. ώραι), молитвословља која се састоје из три Псалма, тропара дана, богородичног, кондака дана и молитава, а прилагођени су свакој четврти дана. Наиме, дан се још из времена Римљана дијелио на четири часа: први, трећи, шести и девети. Читав пак живот, по учењу Тертулијана, Кипријана Картагинског и Климента Александријског, треба да буде проведен у молитви.

Служба првог часа посвећена је успомени на догађај када је Спаситељ у први час дана вођен од Кајафе Пилату, оклеветан од својих непријатеља и неправедно осуђен.

У служби трећег часа Црква се сећа Пилатовог суда над Спаситељем и Силаска Светог Духа.

Служба шестог часа подсећа нас на Спаситељев одлазак на распеће и крсна страдања.

На деветом часу помињу се последњи догађаји из Спаситељевог живота, предсмртна страдања и крсна смрт која се догодила "око деветога часа" (Мт 27,46).