ИКОНЕ

Шта je икона

Икона (грч. είκών, од глагола είκώ - личим) и значи слика, лик или образ. Православни хришћани oдају иконама велико поштовање, јер у њима виде стварно Божје присуство у Цркви, И када се моле пред иконама, они се у ствари моле Богу. Православна црква на иконама послије Седмог васељенског сабора представља: Господа Исуса Христа, Богородицу, анђеле, и светитеље. Икона има свој основ и у религиозној психологији, тако дубок, да се у православљу јавља неопходним елементом богопоштовања. Због тога се иконе стављају у куће, храмове и на друга мјеста. Дом у коме нема иконе за православне је нечисто и пусто мјесто. Поштовање се не односи на материју од које је икона израђена: дрво, злато, боја и друге, већ на лик који је представљен на њој. Иконе се освећују посебним чином и кроз то свештено дејство успоставља се веза између оног ко је на икони насликан и саме иконе. Кроз освећење иконе долази до тајанственог сусрета између Господа нашег Исуса Христа и онога који се моли.

Ипак, за вјерне икона не представља просто умјетничко дјело или некакву религијску слику. Она се сматра и незаобилазним литургијским сасудом који освјештава човјека и уводи га у непосредни однос са благодашћу и личношћу која је на њој изображена. Када се, дакле, налазимо пред иконом Христовом и цјеливамо је, ми се, поклањајући се икони, поклањамо Богочовјеку, “плоти” (људској природи) Господњој која је постала равнобожна. Јер на икони се изображава једна ипостас Бога Логоса “оваплоћеног”, Бога Логоса, дакле, Који бјеше примио плот. Управо то открива нам и свети Теодор Студитски, када каже: “Свакога ко се изображава не природа, него ипостас се изображава”.

Из тог разлога икона освјештава очи оних који је посматрају и уздиже разум ка тајанственом богопознању. Она нам открива ону реалност која је недоступна чулним очима, несагледиву дубину “Онога Који је красан мимо свих смртника”. Помоћу иконе ми ступамо “у тајни ка земљи новој”, јер, према одређењу које нам даје Велики Василије, “част која се указује икони усходи ка праобразу”.

Икона има по преимућству анагошку и педагошку функцију. Православље нам, дакле, помоћу иконе сугерише и поучава нас “не томе како да задржимо Господа и Бога у сопственој убогости, него како да се узнесемо ка Његовом богатству”. А разлог томе је тај што се иконом чини прелазак, она има “пасхалну” функцију. [“Пасха” значи “прелазак”] и кроз њу ми прелазимо, постајемо поклоницима и судионицима славе Божије. Икона је заиста “нови језик”, она је мост који треба да пређемо, како бисмо стигли до “надлика, до апсолутне Љепоте, до надсвијетле Славе”. У православном храму, чак и када се не савршавају свете Тајне, вјерујући човек осјећа снажно присуство Бога и Светих, а томе у великој мјери доприноси и постојање светих икона.

Преподобни Јован Дамаскин је рекао: “Икона је такође Божанствено Откровење, само што није написано словима, већ насликано бојама.” Због тога прије него што почнемо да говоримо о језику иконе треба да се дотакнемо језика Библије, језика Светог Писма.

Свети Оци тврде да у Светом Писму, како у Старом, тако и у Новом Завјету сви текстови имају више нивоа. У њима се осим буквалног историјског смисла садрже и други нивои, други смислови: морално-поучни, духовно-символички и тако даље. Неки Оци налазе у њима аналогички, есхатолошки (који се односи на будуће догађаје), типолшки (у којем се одражава пророчко виђење) и други смисао који буквалне, историјске догађаје и појаве који се описују у Библији претварају у низ перспективних пророчанстава. Свецјело Свето Писмо је потчињено јединственом циљу – човјековом спасењу. Библија је указивање пута од земље ка Небу, пута људске душе ка Божанству. Задатак Светог Писма и задатак иконе је да човјеку помогну да нађе пут Богоопштења, да пред њим открију духовни свијет. Овај циљ је условио одређени специфичан језик, како Светог Писма, тако и иконе. Због своје безграничне дубине, унутрашње величине смисла Библија се одликује посебним језиком: с једне стране овај језик је максимално лаконски, с друге – дубоко поетичан. Овдје се употребљавају алегорије, символи, метафоре, метафоричне слике; њихово дешифровање нам омогућава да проникнемо у духовну суштину појава, помаже нам да угледамо човјеку непознате духовне слојеве који се крију иза буквалног смисла. Неки Оци су говорили: “Колико је ријечи у Светом Писму толико је у њему тајни.”

Само Свето Писмо представља огроман, величанствен, засљепљујуће снијежно бијели глечер чији се врх види изнад површине мора, док се већи дио ове огромне ледене планине налази у дубини океана, у бездану Божанствених тајни. Језик Светог Писма нам омогућава не само да видимо врх “глечера” него и да замислимо његове обрисе који су скривени од површног погледа.

Алегоријска тумачења Библије су постојала још у доба прије Христовог Рођења. Јудејско-грчки философ Филон је причајући о животу терапеута (јудејске заједнице сличне монашкој) говорио о томе да су они имали много књига које су алегоријски тумачиле Свето Писмо. Касније су свети Оци створили читаву науку тумачења Библије – егзегетику. Међу њима су свети: Атанасије Велики, Григорије Богослов, Василије Велики, Јефрем Сирин, Климент Александријски и многи други. Језик Библије има моћан, непосредан утицај на човјекову душу: никакво препричавање Библије, никаква прича не може да пренесе ону унутрашњу енергију, ону духовну величину који су скривени у ријечима које су се излиле из срца прророка – из срца људи који су били под дејством Светог Духа. Свако препричавање Библије одмах постаје избледјело, прозаично, осиромашено, и личи на Свето Писмо не више него што човекова сијенка може да личи на њега самог.

Дакле, језик Светог Писма је специфичан језик, он омогућава да се у видљивим догађајима види духовно, невидљиво, оно што човјеку омогућава да се дотакне, да постане саучесник другог еона – еона вјечности.

Тако и икона има свој условни језик. Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да се кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално – духовно; да се човјек укључи у други – благодатни живот који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му се да могућност да дође у додир са вјечношћу доживјевши је у свом унутрашњем, духовном, религиозном искуству.

Како је настајала икона? По чему се она разликује од слике? Слика је умјетничко приказивање; она је миметичка, односно подражавалачка: у слици умјетник тежи да као у огледалу одрази реалију и стварност – што је већа сличност сматра се да је слика боља. Међутим, икона има други, сложенији задатак – да пренесе не толико спољашњи колико унутрашњи лик човјека.

Свети Оци тврде да постоји човјеков невидљиви духовни лик – то је нешто као сама идеја, софијско постојање човјека, његова идеална предодређеност; понекад се то назива унутрашњим логосом који живи у човјеку. Дакле, пред иконом стоји задатак да пренесе унутрашњи лик, сачувавши истовремено конкретност личности и догађаја. Сложена синтеза слике миметичког (огледалског, подражавалачког) карактера и символичког лика, спој слике и хијероглифа дали су тло за стварање мистичког знаковног језика хришћанске иконе. Свети Дионисије Ареопагит када пише о свештеним сликама говори да у њима треба да постоји и сличност и несличност. Сличност човјеку помаже да препозна у приказаном првообраз, а несличност истиче: првообраз не може бити приказан портретно, већ кроз одређени језик човјек с њим може да дође у додир, да ка њему узнесе ум и срце, да га реално осјети. Због тога је икона увијек условна: икона није портрет, икона је символ небеског; икона је проналажење појава утицаја духовног свијета у нашем земаљском бивствовању, у нашим земаљским реалијама.

Као што знамо хришћанско богословље, богословље Источне Цркве, спаја у себи катафатику и апофатику. Катафатичност је узношење ума од нижег ка вишем кроз подобије и кроз аналогије, а апофатичност је негативно богословље; оно истиче да је Божанство неизрециво и неисказиво, да је Бог, присуствујући у свему Сам изнад свега. У икони су се одразила ова два аспекта богословља – катафатика и апофатика. Икона, показујући нам реалију духовног, истовремено говори да је сам првообраз много изнад било каквог свог приказивања.

У икони се не сусрећемо са простим метафоричким мишљењем, већ са символичким мишљењем, а символ је увек постојан. Знаковно-метафорички ликови могу да се мијењају, а символ поседује одређену католичност, постојаност, и због тога вјерујући човјек препознаје иконе насликане по канонима Православне Цркве увијек, ма гдје да се налазе.

Ако се говори о различитим школама иконописања овдје се може навести поређење са многим дијалектима једног језика. Не може се говорити о философији иконе, али се може говорити о њеном богословљу, о богословљу не као апстрактном мишљењу, него као о унутрашњем религиозном искуству. Икона је оваплоћење мистичког искуства цијеле Источне Православне Цркве. Понекад се икона убраја у византијску умјетност – то није истинито, нетачно је, то је веома условно. Осим огромног региона Источног Римског Царства у православни свијет Истока треба убројати и друге области, на пример: Закавказје, западни дио Персије, гдје је једно вријеме цвјетало хришћанство, Сирију и тако даље. Осим тога православна икона је упила, усвојила традиције Александрије и Египта, али је одатле узела само сирови материјал – требало га је оцрковити, преосмислити, исправити, одухотворити.