ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

Рано хришћанство је настало као вјерски покрет, односно секта унутар јудаизма. Од већине народа у империји, Јевреје је издвајао монотеизам, односно вјера у једног Бога. Првобитну хришћанску цркву (лат: ecclesia - заједница) формирали су након Исусове смрти, његови ученици и апостоли у Јерусалиму. Према списама апостола Петра (15.-67. г.н.е) многи јудаисти окрећу се хришћанству.

Присталице Исуса из Назарета се у почетку називају назарени, да би тек касније стекли назив хришћани. Заједницу су у самом почетку чинили искључиво јевреји, који су сматрали су да је Исус био Месија (односно Христос) чији долазак прориче јеврејска света књига Танах, коју хришћани називају Старим Завјетом. Многе јудејске (фарисејске) старјешине су ову тврдњу сматрали богохулном и проглашавали су Христове сљедбенике за јеретике, које искључују из јеврејских заједница, а неријетко и пријављују Римским властима. У овим догађајима неки аутори виде дубље корјене каснијег антисемитизма међу хришћанима.

Већ у другој половини 1. вијека, хришћански покрет постаје претежно нејеврејски. Хришћанске заједнице настају широм Палестине, Мале Азије, Сирије, Египта, Африке и Грчке. Језик комуницирања међу хришћанима у то доба био је грчки. Пошто је у античка времена религија углавном била везана за одређени град или народ, сматра се да су "хришћани пресјекли традиционалне везе између вјере и нације." Временом се хришћани све више одаљују од Јевреја, па се током другог вијека, између осталог, прелази са светковања суботе на недељу.

Званично, хришћанство је религија која која настаје у првом вијеку нове ере. Тачније, година рођења Исуса Христа, преставља годину новог рачунања времена. Али, слободно се може рећи да су темељи хришћанства постављени 2000 година прије нове ере, појавом Аврама, Исака и Јакова. То је прича стара више хиљада година. Аврам, Исак и Јаков су представљени као пророци који су вјеровали у бога Јехову (хебрејски: יתזח односно јахвх- правилан назив је Јахве, а не Јехова али се овај други појам одомаћио од XIV вијека). Њихов задатак, био је да проповједају божије ријечи и тако подуче народ о постојању бога Јехове. Такође, имали су задатак да припреме пут и наговијесте рођење Исуса Христа-Сина божијег.

Хришћанство се појављује на тлу Израела, који је тада био окупиран под Римљанима. За само три вијека свог развијања, постало је званична религија многих држава и народа. Хришћанство је било организовано у јединствену религиозну заједницу, цркву.

Први хришћани су, за симбол Исуса Христа, одабрали знак рибе. Исус Христ, Божији син, Спаситељ", се на грчком пише Ису Хисту Теу Иос Сотир, а прва слова дају реч "ИХТИС", што у преводу са грчког, значи риба.

Хришћанство (на грчком језику: χριστιανισμός, на латинском језику: christianitas) је једна од три највеће монотеистичке (једнобожачке) религије, и настало је на простору некадашњег Римског царства. Религија је заснована појавом Исуса Христа, сиромашног човјека из Назарета у Галилеји и Његовим оснивањем Цркве, као заједнице Тијела Његовог, у првом вијеку нове ере.

Исус Христос је проповједао о божјем и небеском краљевству, тако скупљајући много поборника, који су га сматрали месијом. Грчка реч Χριστός у преводу значи месија, па су тако прве припаднике Христове вјере у Антиохији назвали χριστιανοί, именом које је остало до данас. Хришћанство је представљало прву универзалистичку религију, насупрот дотадашњим националним религијама, и проповједало једнакост свих љиду пред богом: Јевреја, Грка, Римљана, сиромашних, богатих, жена, мушкараца. Због проповједања једнакости брзо је завладало међу сиромашнима. Као религија хришћанство се појавило у периоду распада робовласничке државе, касније када је постало званична, државна религија, хришћанство је везало своје интересе са интересима владајуће класе и удаљило се од идеала које проповједају јеванђеља. Догматске расправе, као и политичке прилике и разни интереси су довели до тога да је данас хришћанство разједињено. У почетку је имало многобројне секте, али се касније, углавном заслугом хеленистички образованог јеврејског проповједника - Апостола Павла, организовало у јединствену религиозну заједницу, цркву.

Данас, хришћанство преставља територијално најраспрострањенију и бројчано највећу свјетску религију, чији број вјерника прелази 2.200.000.000.

Данас се под хришћанством углавном подразумјевају три главне деноминације: Православна, Римокатоличка и Протестантска (евангелици или лутерани, реформисани или калвини, англиканци, баптисти, методисти, квекери, адвентисти, пентекосталци, Јеховини сведоци...). Мање хришћанске деноминације представљају монофизитство (јерменско-грегоријанска, јакобитска, коптска и етиопска црква) и несторијанство. Крајем ХIХ вијека, и почетком ХХ јавља се међу овим хришћанским огранцима жеља за сарадњом, помирењем и међусобним зближавањем. Екуменски покрет започео је међу протестантским црквама гдје је проблем заједничког дјеловања био најизраженији. Идеје о помирењу православаца и католика су посебно ојачале међу теолозима послије II ватиканског сабора и помирењу римског папе и цариградског патријараха (посета Павла IV Цариграду 1967. године)

Основна учења православне Цркве су изнета у Символу вере који је усвојен на Васељенским саборима у првим вијековима хришћанства и били су обавезујући за цијелу Цркву. Касније је дошло до промјене дијелова Символа вјере од стране западног дијела Цркве и њеног напуштања евхаристијске заједнице са Источним дијелом Цркве 1054. године.

Најзначајнији аспекти хришћанског живота јесу пост, молитва, Литургија и Причест. И пост и молитва имају за циљ да човјеку помогну да лакше савлада све тешкоће које пред њега долазе и да заслужи Царство Небеско.

Значајна одлика Цркве јесу светитељи који су својим животом и дјелима доприњели много добробити Цркве. Они су још овде на земљи својим усавршавањем у хришћанским врлинама постали блиски Богу и заслужили живот вјечни и Царство Небеско. Многи од ових светитеља су још за живота чинили чуда, исцјељивали тешке болеснике и многе утјешили и на исправан пут извели. Неки су и после смрти чинили чуда преко својих нетрулежних моштију.

Најважнија улога православних храмова је да служе као мјесто гдје жива Црква - вјерници, узносе Богу своје молитве а најважнији дио црквеног живота јесте Света литургија тј. богослужење, које се служи недељом и другим празницима у храмовима. Осим литургије, врше се јутарње и вечерње молитве, часови и бденија, која уједно имају поучни карактер - тзв. катихеза. Литургију служи свештеник уз присуство вјерног народа, а уз помоћ пјевнице која није неопходна уколико народ зна да одговара на литургију.

Постоје три степена свештеничке службе: ђакон, свештеник (јереј), епископ. Епископ може да врши све свете тајне осим да поставља другог епископа, за то су потребна три епископа. Свештеник може да врши скоро све свете тајне, осим што не може да рукополаже друге свештенике, улога ђакона је још мања него свештеника - он је на неки начин помоћник свештенику.

Најзначајније дјело на којем се заснива литургија јесте Свето писмо које чини Стари и Нови завјет, као и Свето предање. За православље је посебно значајан Нови завјет који представља живот и учење Господа Исуса Христа.