ПРАВОСЛАВНИ КАЛЕНДАР

Миланковићев календар

Миланковићев календар или новојулијански календар је назив за календар који је предложио познати српски геофизичар Милутин Миланковић. Милутин Миланковић, свјетски признати геофизичар, климатолог и астроном, у свом богатом стваралачком животу предложио је, између осталог, реформу календара која је прихваћена на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године.

Иако би било исправније рећи Трпковић-Миланковићев календар, ова реформа је остала упамћена по београдском астроному. Миланковићев календар је до сада најпрецизније урађен календар.

Концепција календара

Грегоријански календар је садржавао два крупна недостатка: за годину је узимано да има 365 и 1/4 дана као и да 235 лунарних месеци представља тачно 19 соларних година. Миланковић је свој календар базирао на анулирању тадашње разлике јулијанског и грегоријанског календара од 13 дана, чиме је календар доведен на исти датум као грегоријански. Проблем преступних година ријешио је тако, што преступне године могу бити оне које су дјељиве са 4 без остатка, а секуларне године биће само онда преступне ако њихов број вијекова, када се подели са 9 даје остатак 2 или 6. Све остале секуларне године су просте, што даје потпуну прецизност календара до 2.800. године, односно до тада не може бити никаквог размимоилажења са садашњим грегоријанским календаром.

Овако конципиран Миланковићев календар је требало кориговати тек после 28.800 година. До данас, иако је у суштини прихваћен на Свеправославном конгресу 30. маја 1923. године у Цариграду, Миланковићев календар није примјењен.

Закључци цариградског конгреса

Тринаест дана треба додати на јулијански календар. Они представљају акумулирану разлику у рачунању времена од екуменског Сабора одржаног у Никеји 325. године. Црквени празници који падају у дане између 1. и 14. октобра, а који су изостављени из календара, славиће се сви 14. октобра, ако надлежни свештеник не предложи другачије.

Сви мјесеци у години имаће исти број дана и у будуће као и до тада. Фебруар ће имати 28 дана у простој години, а 29 дана у преступној.

Као и раније и даље ће постојати двије врсте године: проста (непреступна) са 365 дана и преступна са 366 дана. Преступна ће бити свака четврта година, односно она која је дељива са бројем 4 без остатка.

Изузетак од правила су секуларне (вековне) године:
Секуларне или године столећа (оне које се завршавају са 00 на крају) биће преступне само ако број векова подељен са бројем 9 даје остатак 2 или 6. Другим ријечима, ако број година подјељен са 900 даје остатак 200 или 600, та година ће бити преступна (2000, 2400, 2900, 3300, 3800, итд.). Остале су просте (2100, 2200, 2300, 2500, 2600, 2700, 2800, 3000, 3100, 3200, 3400, 3500, 3600, 3700 итд.).

Фиксни световни празници задржаће датуме које су имали и до тада. Покретни празници зависиће од датума Васкрса. У сагласности са канонским одредбама, Васкрс ће се славити прве недеље после пуног Мјесеца после пролећне равнодневнице.

Ускршњи пун Мјесец биће одређен астрономским прорачуном, који за репер узима меридијан који пролази кроз куполу Христовог храма у светом граду Јерусалиму. Васељенски патријарх захтијеваће од Петрограда, Атине, Београда и Букурешта да израчунају дугорочну табелу када пада Васкрс и дужни су је дати свим осталим православним црквама.

Ова реформа јулијанског календара не може ни на који начин бити сметња за касније промјене које могу бити учињене од других хришћанских цркава.

Рад на календару

Миланковић је на календару почео да ради 1923. године, када је био позван у Министарство вера, гдје му је министар Љуба Јовановић предочио иницијативу за промјену календара, потеклу од васељенског патријарха Мелетија IV. Због раскорака у календарима хришћанских цркава сви велики вјерски празници слављени су два пута, што је уносило културну пометњу и стварало привредне губитке и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Требало је да Миланковић, као делегат уз митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића, потоњег патријарха, учествује на православном конгресу и тамо изложи приједлог реформе који је одобрио Синод Српске православне цркве. Аутор прорачуна предлога био је средњошколски професор математике Максим Трпковић.

Милутин Миланковић је и овај пројекат темељно планирао. Прикупио је сву расположиву литературу о календарима и посебно брижљиво проучио Трпковићев приједлог. Реформа коју је предложио у Цариграду једногласно је усвојена, а он је по повратку у Београд примио захвалницу патријарха Мелетија.

Догматска питања

Реформа календара подразумјевала је два питања. Прво је било превазилажење разлике у времену која је између јулијанског календара и тачног сунчаног времена нарасла од Никејског сабора 325. године, када је календар усвојен. Такође, требало је дефинисати интеркалационо правило за утврђивање преступних година којима се подешава трајање календарске године.

Друго питање, посебно важно за Цркву, било је утврђивање датума Ускрса и других покретних вјерских празника који од њега зависе. Канонске одредбе цркве налажу прославу Васкрса у прву недељу после пуног Мјесеца иза прољећне равнодневице. Међутим, датуме Мјесечних мјена, а тиме и Ускрса и православна и римокатоличка црква одређују рачуном епакта, заснованом на такозваном Метоновом кругу.

„Зашто се, при одредби тих мјена, придржавати Метоновог круга који није никаква хришћанска одредба, када се оне могу тачно предсказати астрономским рачуном“, упитао се професор небеске механике, Миланковић, па је уз одобрење Конгреса заменио епактни рачун астрономским.

Тако је у тексту коначне одлуке Конгреса о реформи календара записано да ће се пасхални пуни Месец одређивати на основу астрономских проучавања, узимајући увијек у обзир остварене напретке науке. Датум Васкрса одређиваће се увијек према времену светог града Јерусалима. Цариградска патријаршија умолиће звездарнице или катедре небеске механике универзитета у Атини, Београду, Букурешту и Пулкови (Петрограду), да израде дугорочне пасхалне таблице које ће саопштити свим православним црквама.

Календар су, потом, примјениле само грчка, румунска, цариградска и александријска црква. Миланковић је забиљежио да је Архијерејски сабор Српске православне цркве септембра 1923. у Сремским Карловцима у принципу усвојио нови календар, али је спровођење одложено за вријеме „када реформисани календар прихвате и примјене и све остале православне цркве“.

Прецизност у односу на остале календаре