ПАТРИЈАРШИЈЕ

Васељенска патријаршија

Византион је у почетку био епископија потчињена престолу Хераклеје, у Тракији, али чим је, захваљујући цару Константину (306-331), постао престоница царства, други Рим, он је стекао велику црквену и политичку важност. Јурисдикцију цариградског патријарха одредили су васељенски сабори: Цариградски (381), Трећим каноном, даје му првенство части, послије Рима; Халкидонски (451), Двадесет осмим каноном, додаје му епархије Тракије, Мале Азије и Понта. У 11. вијеку под његовом јурисдикцијом налазе се не само Грци византијског царства него и хришћани Сјеверне Африке, Јужне Италије и Сицилије, Мале Азије , Балканског Полуострва, Русије и Румунских Земаља. У то вријеме Васељенска Патријаршија имала је 600 епископских тронова. Латински Крсташи освајају Цариград 1204. године; послије тога Патријарх премјешта своје сједиште у Ницеју, гдје је остао у изгнанству све до 1272. године. Затим Цариград пада под Османлије 1453. године. Тај догађај је утицао да се знатно сведе црквена важност Васељенске Патријаршије. Исто тако и формирањем помјесних аутокефалних Цркава, на крају 19. вијека, њена се јурисдикција сужава. Године 1928. четрдесет и девет епископија било је предано Грчкој Цркви. Под садашњу њену јурисдикцију улазе Грци вјерници у Истанбулу, епархије у Турској, неколико додеканиских епархија, као и Света Гора.

Александријска патријаршија

То је најстарији патријаршијски престол; спомиње га већ Први Васељенски Сабор. Патријарх, који себе сматра насљедником еванђелиста Марка и носи титулу "папа и патријарх Александрије и Африке", у почетку по части заузимаше друго мјесто, послије епископа Рима. Усљед монофизитског спора, 457. год. Александријска Црква подјелила се на двије групе: једну која је прихватила христолошко халкидонско учење (451) и власт византског цара ("мелкити"), и другу која је одбацила Халкидон и оформила се као Коптска Египатска Црква ("монофизити"). Александријски патријарх потиче од "мелкита" из Египта. Испрва је Александријска Црква употребљавала коптски или александријски обред, а између 11. и 13. вијека прешла је на византски обред пошто су и вјерници и свештеници грчког поријекла. Садашња јурисдикција Александријске Патријаршије пружа се на Египат, Судан, Тунис, Конго, Кенију, Камерун и Јужну Африку, земље за које су хиротонисали афричке епископе и свештенике. Патријаршија има сједиште у Александрији (Египат).

Антиохијска патријаршија

Спомиње је Други канон Другог Васељенског Сабора (381). У 5. вијеку, због монофизитске херезе, настаје и овде исти раскол као и у Александрији. Данашња Антиохијска Патријаршија потиче од Сиријаца халкидонаца (или мелкита). Она је употребљавала антиохијски или сиријски обред све до 13. вијека, када је од Цариграда преузела византски обред. Године 1366. сједиште патријарха сели се из Антиохије (данас град у Турској) у Дамаск у Сирији. А 1899. патријарх је Арапин, као и већина клера и вјерника. Арапски је литургијски језик. Патријаршија, са сједиштем у Дамаску, обухвата епархије у Сирији, Либану, Ираку, Сједињеним Америчким Државама, Аустралији, Новом Зеланду, Бразилу и Аргентини.

Јерусалимска патријаршија

На Сабору у Халкидону (451) епископ Јувеналије добија сагласност да Јерусалем буде аутономна патријаршија. Заузевши пето мјесто у поретку пентархије, имала је јурисдикцију над Палестином и Синајским Полуострвом. Усљед инвазије Персијанаца и Арапа у 7. вијеку, а нарочито због оснивања латинских држава у 12. и 13. вијеку, Јерусалем је изгубио од свог црквеног значаја. Касније је ушао под утицај Цариградске Патријаршије, а тек у 19. вијеку поново је стекао древну аутономију. Већина вјерника поријеклом су Арапи, насељени у Израелу и Јордану.

Руска патријаршија

Обухвата православне у некадашњем Совјетском Савезу, осим оних у Грузији. Чувају стари, неисправљени календар и у богослужењу употребљавају црквенославенски језик. Године 989. кијевски кнез Владимир намеће крштење народу те тако хриршћанско православље постаје службена вјера његове државе. Кнез Јарослав (1019-1054) ставља Цркву под јурисдикцију цариградског патријарха, који именоваше кијевског митрополита. Године 1240. Кијев су освојили Монголи. Московски кнез Димитрије устаје против Татара 1380, али је тек Иван III Московски (1440-1505), одмах послије пада Цариграда (1453), успјео ослободити земљу. Иван је сматрао Москву "трећим Римом". Године 1589. цариградски патријарх Јеремија даје митрополиту Јову титулу патријарха Русије. Патријаршију је укинуо Петар Велики (1721) и замјенио је Светим Синодом. Патријаршија је поново успостављена тек после 1917. избором патријарха Тихона (+1925). Послије извјесног интеррегнмума, 1943. године изабран је за патријарха митрополит Сергије, кога је наслиједио патријарх Алексије (1945-1971). Историја Руске Цркве познаје велике црквене и духовне вође, као Сергија Радоњешког (1314-1391), Димитрија Ростовског (1651-1709), Тихона Задонског (1724-1783), Серафима Саровског (1759-1833), али и велике расколничке покрете, као "раскољнике", за време патријарха Никона (1652-1658). Московска Патријаршија је дала аутономију Јапанској и Кинеској православној Цркви.

Српска патријаршија

Хришћанство на просторима Балкана почиње првих вијекова нове ере. Оснивач Српске Цркве био је Свети Сава, син жупана Стефана Немање (око 1167-1196). Монах на Светој Гори, Свети Сава се враћа у земљу 1204, а хиротонисан је за архиепископа Србије 1219. године у Никеји од васељенског патријарха Манојла I. Познате су у историји три Српске патријаршије:

1. она коју је прогласио цар Душан Велики 1346, а Турци је укинули 1458;

2. Српска Патријаршија између 1557. и 1776. (са сједиштем у Пећи), кад је Цариград поново укида;

3. Патријаршија тек обновљена 1920. послије оснивања државе Југославије, са сједиштем у Београду, иако је Србија стекла независну државу још 1878. године.

У периоду Другог свјетског рата Српска Црква и њен патријарх Гаврило (1937-1950), претрпјели су највеће губитке и страдања у цијелој својој историји. Године 1969. од Српске Патријаршије одвојила се самозвана Црква Македоније. Њен митрополит има сједиште у Скопљу и носи титулу архиепископа охридског. Канонска позиција ове Цркве није призната од православних Цркава. Српска Патријаршија је дала аутономију Архиепископији Охридској 2002 године.

Румунска патријаршија

Хришћанство се укоријенило у Дакији још почетком 2. века, у периоду окупирања ове регије од Римљана, што значи једновремено са формирањем румунског народа. Већ 325. године један готски епископ присуствује Ницејском Сабору. Аријански свештеник Улфила (око 310-381) преводи Свето Писмо на готски језик. У 15. вијеку организују се двије велике митрополије, у Влашкој и Молдавији, под јурисдикцијом цариградског патријарха. Такође, постојала је и митрополија за православне Румуне у Трансилванији, затворена за вријеме аустроугарског царства. Послије сједињења румунских земаља 1859. године, Румунија 1877. добија државну независност, а 1885. године Румунска Црква стиче аутономију. Године 1925. оснива се Румунска Патријаршија, уздизањем букурештанског архиепископа на степен патријарха. Први патријарх био је Мирон Кристеа (1925-1939). Литургија и проповједи врше се на румунском језику.

Бугарска патријаршија

Бугаре, огранак јужних Словена, покрстили су византски мисионари које је послао патријарх Фоције 865. године. Цар Борис (853-889) примио је хришћанство у форми византског обреда. Бугарска Патријаршија основана је 1017. године, за вријеме цара Симеона, али њу је укинуо византски цар Базилије II(Бугароубица) 1019. Године 1186. захваљујући Светом Сави обнавља се Патријаршија са центром у Трнову, но њу су укинули отомански Турци (1393). За вријеме отоманске окупације Црква се налазила под Цариградском Патријаршијом, која је покушала да укине литургију на црквенославенском језику. Године 1879. Бугари добијају од султана Абдул Азиза право да имају независну Патријаршију. То Цариград није прихватио, те 1882. Бугарску Цркву проглашава "расколничком". Та се неслога превазилази 1945. године, када Цариград даје аутокефалију Бугарској Цркви, признавши за егзарха митрополита Стефана. Тек 1959. године, послије 560 година, поново је успостављена Бугарска Патријаршија избором патријарха Кирила (+1971). Бугарска Патријаршија прешла је на нови календар, у богослужењу чува стари црквенословенски језик, а сједиште јој је у Софији.

Грузијска патријаршија

Хришћанство је продрло у Грузију још у 5. веку захваљујући Светој Нини. До 1053. године, кад постаје аутокефална, Грузијска Црква била је у тјесној вези с Антиохијском Патријаршијом. Од 1817. па до 1917. зависила је од Московске Патријаршије и није имала аутономију. Године 1918. поновно постаје независна, али Руска Црква признаје јој статус аутокефалне Патријаршије тек 1944. године. Сједиште Патријаршије је у Тбилисију. Црква употребљава у богослужењу грузијски језик. Аутокефалију Грузијске Цркве не признаје Васељенска Патријаршија