ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ

Васељенски сабори (гр. οικουμενικος συνοδος, сабрање епископа који представљају цијелу Цркву): колегијални начин на који се васељенски епископат изјашњава о садржајима вјере и питањима дисциплине. И поред тога што епископ има одређену помјесну службу, он има саборну одговорност у питањима од општег интереса Цркве. У периоду прије шизме (1054), карактер "васељенски" једноме Сабору дат је присуством и представљањем епископата цијеле империје. Стога је присуство римскога трона (италијанска дијецеза) на Саборима било нужно. Мада сазивани од царева, Васељенски Сабори нису били царска институција. Цареви потписују саборска акта, али не гласају нити пак утичу на одлуке, остављајући епископима потпуну аутономију у расправљању и одлучивању.

У саборским одлукама треба да се прави разлика између догмата, који има доктринарни садржај вјере (ορος ), и канона, који има дисциплински карактер. Ни сазивање од стране цара, ни васељенско присуство и потписи епископа на саборска акта, не гарантују суштинско православље исказане вјере или симбола вјере. Одлуке Васељенских Сабора нису спољни критеријум учења, јер ниједна спољашња власт не може наметнути оно што је против истине вјере. Зато одлуке Сабора треба да прихвати и потврди свијест Цркве. Православна традиција признаје седам Сабора са васељенским карактером, између којих су се држали многобројни помјесни или регионални сабори.

Васељенски сабори су у историји представљали сабрања епископа цијеле васељене на којима се изражавало јединство Цркве, права вјера и истинито знање о Богу. Јединство свих помјесних Цркава на васељенском нивоу остварује се када њихови епископи, припадајући једном Тијелу Цркве, исповједају једну вјеру, односно када су, по ријечима св. Игњатија Богоносца, "епископи са свих крајева земље у једној вољи (мисли) Исуса Христа".

Цијела Црква, епископи, свештенство и народ, учествују у исказивању правилног учења или догмата о Богу као Светој Тројици и о односу Бога према свијету. Истину, дакле, не исказује ни први у јерархији, сам и одвојен од црквене заједнице, нити је, пак, истина ствар већине. Историја Цркве нам показује примјере учитеља и исповедника вјере који нису заузимали највиша црквена достојанства, а ипак су били стубови Православља. Такав је примјер св. Атанасија Великог, који је у вријеме Првог Васељенског сабора био ђакон. Наравно, св. Атанасије је био такав богослов зато што је цијелим својим бићем живио у Истини, заједно са свима Светима, пројављујући саборно јединство цијеле Цркве. Истина је постигнуће цијеле Цркве као заједнице, сваког њеног члана који својим животом свједочи цијелог Христа. Само Црква као заједница дарова, у којој постоји прожимање између првог, као мистагога, и свих других чланова има и објављује истину цијелог Христа.

Полазећи од оваквог начина поимања црквеног живота, све одлуке Васељенских сабора су доношене тако да су изражавале вјеру и савјест цијеле Цркве, а то правило вјере је на снази увијек онда када саборске одлуке прођу кроз провјеру, односно када су саборно прихваћене од свих чланова заједнице. Овде треба тражити узроке зашто и велики Васељенски сабори, као нпр. Први и Четврти, нису били прихваћени одмах, него су прошле године, чак и десетљећа док су одлуке добиле икуменски (=васељенски) значај. Велики Оци и Учитељи Цркве нису се руководили идејом моћи или власти у спровођењу својих одлука, него су стрпљиво чекали да Истина буде доживљена и прихваћена у свакој пори црквеног живота(*).

(*)Да би саборска одлука била израз живе вјере она мора бити саопштена у свим помјесним Црквама на Светој Литургији. Без сагласја вјерног народа немогуће је једну одлуку спровести у литургијски живот. Наиме, тек онда када вјерни народ својим Амин (што значи: нека тако буде) изрази потпуно слагање са одлуком неког Сабора, одлука се усваја. Другим ријечима, саборска одлука се коначно прихвата када се у њој у потпуности огледа литургијско и подвижничко искуство Цркве.

Васељенски сабори слиједе образац утврђивања и саопштавања истине који је установљен на Апостолском сабору у Јерусалиму (49. г.), када су сви Апостоли једнодушно рекли: Угодно би Светоме Духу и нама (Дап. 15, 28). То значи да одлуке Сабора подразумјевају хармонију двије воље у Цркви: Божије, коју невидиво саопштава Свети Дух, и људске, коју исказују епископи, који, будући да иконизују Христа у Евхаристији, имају посебну харизму (дар), да као начелници и објединитељи евхаристијских сабрања, исповједају јединство Цркве у Христу, а отуда и правилно учење на Саборима, исто онако као што су то чинили Свети Апостоли у раној Цркви.

Одлуке Васељенских сабора превасходно исказују истине вјере доживљене у Крштењу и Евхаристији. Стога је у одлукама Сабора нарочито дошло до изражаја учење исказано у тзв. крштењским Символима вјере помјесних Цркава, које су изговарали катихумени приликом Крштења. Одлуке Сабора су, такође, у великој мјери засноване и на анти јеретичким списима Светих Отаца, који су исповједали истину доживљену у Цркви као литургијској заједници, насупрот јеретичком учењу које се увек заснива на појединачним мишљењима.

У досадашњој историји Цркве је одржано седам великих Васељенских сабора.

Први Васељенски сабор се састао у Никеји 325. године, а повод за је било јеретичко учење Арија, који је Господа Христа погрешно сматрао створењем, а не предвечним Сином Божијим, како учи Православна Црква. Никејски сабор је, по речима св. Атанасије Великог "изобличење сваке јереси... јер он исповједа савршену и потпуну вјеру у Свету Тројицу... у којој се вјери ми и крштавамо и кроз коју се сједињујемо са Богом". На том Сабору је састављен Символ вјере који је потом допуњен на Другом Васељенском сабору.

Други Васељенски сабор је одржан у Цариграду 381. године. Повод за његово сазивање била је духоборачка јерес чији су представници говорили да је Дух Свети створење, а не Бог. Црква је одбацила њихово неправилно учење и допунила Никејски Символ вјере, проширивши осми члан, у коме се наглашава да Духу Светом припада иста слава и поклоњење као и Оцу и Сину, другим ријечима, да је по Божанству исте части са Оцем и Сином. Због ове допуне, као и исказања вјере у Цркву, једно Крштење, Васкрсење и живот Будућег вијека, установљени Символ Вере се назива Никејско - цариградски.

Трећи Васељенски сабор се састао у Ефесу 431. године, како би потврдио одлуке претходних Сабора и одбранио вјеру цркве од Несторијевске јереси. Несторије је сматрао да и божанској и човјечанској природи Христовој треба да припада и по једна личност. Оци Трећег Сабора су одбацили његово учење којим би се уносила диоба у Личности Господа Христа. На овом Сабору је потврђено да је Господ Исус Христос једна Личност са двије природе: божанском, од вјечности, од Оца, и човјечанском, коју је примио у времену од Пресвете Богородице.

Несторије је још говорио да Пресвјета Дјева Марија није родила Бога, него човјека Исуса и зато није прихватао назив Богородица, него ју је називао човјекородицом или Христородицом. Пошто Исус нема људску личност, и пошто мати може бити само "нечија" мати, а не мати нечега, тј. природе, Марија Дјева је уистину Мати Божија, односно, Богородица.

Несторијева заблуда у вези са Богородицом је потекла од његовог страха да се Дјеви Марији не припишу божанске особине. Исповједајући да је Дјева Марија Богородица и да је родила Бога у тијелу, Црква јој, међутим, не даје особине богиње. Она није родила предвјечног Бога по божанској природи, него Бога Логоса по човјечанској природи. Сишавши на земљу Он је узео обличје човјека, али није престао да буде бесмртни Бог Који је од вјечности у заједници са Оцем и Духом Светим.

Четврти Васељенски сабор, сазван је у Халкидону 451. године због монофизитске јереси. Монофизити (грч. Μόνηφύσις = једна природа) су заступали став да се Христова човјечанска природа у Оваплоћењу до те мјере слила са божанском да се потпуно у њој изгубила. Православна Црква је своје учење у вези са овим догматом формулисала у тзв. Оросу (= одлуци) у коме стоји да је Христос оваплоћени Син Божији и Логос, једна Личност са двије природе: божанском, којојм је јединосуштан (исте суштине) Оцу, и човјечанском послије Оваплоћења, са којом је постао јединосуштан са нама. Монофизити су због свог погрешног учења направили раскол у Цркви и остали су до данас издвојени из ње (Копти, Етиопљани и Јермени).

Пети Васељенски сабор је сазвао цар Јустинијан 553. године у Цариграду да би се на њему још једном потврдило учење Цркве о Господу Христу као оваплоћеном Сину Божијем. У одлукама Сабора се говори о Исусу Христу као једној Личности са двије природе, тако да се природа Логоса није претворила у природу тијела, нити се природа тијела претворила у природу Логоса по сједињењу, које се десило Оваплоћењем. Цар Јустинијан је написао познату литургијску химну Јединородни Сине и која говори о Сину Божијем који се оваплотио, био распет на Крсту и смрт побједио, остајући и даље Један од Свете Тројице.

Шести Васељенски сабор је одржан у Цариграду крајем крајем 680. и почетком 681. године. Повод овом сабору биле су монотелитска јерес (грч. μόνο θέλημα = један воља) и моноенергитска јерес (грч. μόνη ενέργεια = једна енергија). Заступници ових учења су погрешно сматрали да је Господ Христос имао једну вољу и једну енергију. Насупрот њима, св. Максим Исповједник је говорио да у Христу постоје двије природе и, сходно томе, двије природне воље и енергије, божанска и човјечанска. Ове двије воље и енергије су у међусобном општењу и прожимању, а једна Личност Христа Богочовјека покреће Своје природне воље и енергије и дејствује у њима.

Седми Васељенски сабор се састао у Никеји 787. године, а за повод је имао иконоборачку јерес. Иконоборци су били против поштовања светих икона у Цркви, тврдећи да је то гријех идолатрије (идолопоклонства). Бранитељи светих икона, св. Јован Дамаскин и св. Теодор Студит су истицали да је поштовање икона и могуће и исправно јер је Син Божији "примио људско тијело (Логос постаде тијело" Јн. 1, 14) и зато се као оваплоћени Бог може и насликати(*).

(*)Они који су одбацивали иконе, одбацивали су и Христово Оваплоћење и сматрали га за привид и фантазију. Свете иконе треба поштовати и клањати им се, али не и обожавати их . Клањајући се Пресветој Богородици и Светитељима који су изображени (представљени) на иконама клањамо се Прволику Господу Христу који је основ сваког лика насликаног на икони. Сваки Светитељ јесте поновљени Христос који и ликом подсјећа на Господа Христа. Стога, поклањајући се Светитељима клањамо се самом Господу Христу, Коме су они служили и Кога су својим животом прославили.

Сабори - израз богооткривене Истине

Црква је на свим Васељенским и помјесним саборима, користећи богато наслијеђе вјере које је забиљежено у Светом Писму и посвједочено у саборном искуству Светих Отаца, уложила огромне напоре да изрази богооткривену истину, одолијевајући свим таласима јеретичких учења. У том смислу саборске одлуке представљају неисцрпан и незамјенљив извор вјере и сигуран путоказ у суочавању Цркве са свим доцнијим погрешним учењима кроз историју.